Kao što rekoh, sve oko Goa počelo je kao zezanje kada smo postali brucoši na Elektronskom fakultetu (ELEFu). Iz IV6 tamo smo otišli Ljilja, Šica, Dule, Rade, Dejan i ja-Željko. Pored nas bilo je dosta i naših kolega iz Sremca i Bore, kao i sa košarke, tako da sam se lično osećap kao na domaćem terenu. Da ne kažem kao u gimnaziji..
Naši asistenti su takođe uglavnom bili brucoši u svom poslu, tj pripravnici. Među njima se posebno isticao Dragutin Mitić - Malac, sa katedre za elektrotehniku, koji je po izgledu i ponašanju više pripadao našoj generaciji nego profesorima. Za njega je zapisano u istoriji Goa da je bio “glavni krivac” što se ta igra uopšte pojavila i razvila na našem fakultetu, a zatim i u Nišu.
Brzo smo primetili da se svakodnevno oko njega okuplja nekoliko starijih studenata i u pauzama igraju neku čudnu igru sa belim i crnim kamenčićima. Nije mu mnogo trebalo ubeđivanja da se i mi priključimo toj grupici! To su već bili veterani Đera, Milanče, Kare, Đokica, Laza Debeli, koji su istovremeno i upravljali studentskom organizacijom (tada FOS) i imali su svoju bazu na petom spratu.
Go ima jednostavna pravila, koja se brzo uče, i vrlo brzo je desetak nas već počelo “ozbiljno” da se igra! Od naših tu smo bili Raša, Dejan i ja. Ostali su obilazili, gledali i smeškali se...
Uskoro se čekalo na red u prostoriji FOS da se odigra partija Goa! A iza svega je stajala priča o Gou našeg asistenta Malca i lakoća sa kojom nas je učio, uz istovremeno održavanje distance i profesorske strogoće.